Реч није само средство комуникације, као што је написала Исидора Секулић, „кеса тантуза за узајамно обрачунавање“, већ јако средство у друштвеном животу. Реч се мери опсегом људске употребљивости, њеном моћи да допринесе победи неправде и човековој даљновидљивости. Највећи дар људске природе, реч улива квасац вечнога живота у људску природу, и уноси светлост у тамни вилајет заједничког постојања. Биљни мелем за најљућу рану и мало Еванђеље, она је ту да пренесе реалност света који нас окружује.
Писана реч, ма колико сенка живе речи, ношена је једном општом људском пажњом и поштована као хлеб, као слобода. Не само у најстарија, апостолска времена, него и доцније, она је деловала многогласно и имала снагу да, такорећи, узме читаоца за руку и води га. Могло се десити да реч са радија или у новинама подигне слушаоца или читаоца. Реч је читаоце одједном, као наелектрисане, претварала у људи од акције, готових да одмах − пошто чују или прочитају − пођу да то остваре.
Данас је, међутим, медијска реч изгубила на свом значају. Имајући у виду слаб одјек новинске речи, ефемерност па и узалудност, човек зажали због узалуд оборених шума, за потрошено мастило и штампарску боју.
Бацимо поглед за оно што се назива новинарски, папирнати медиј. Информишући читаоце из дана у дан, показујући дешавања без предубеђења и оклевања, на све четири стране света, новине су незаменљиво средство експедиције у области истине. Обузетост животном струјом свога времена, будно посматрање живота, горљива жела да се пренесе истина у свој њеној белоданости, гигантска је мисија штампаних медија у служби човека.
Имајући у виду уплив који би новински текст могао произвести, српски читаоци су, по фразеологији оног времена, Неверне Томе. Са пољуљаним поверењем у снагу људског разума, варани и обмањивани, захваћени духовном инерцијом, конзументи штампе су обични „извођачи радова у читању“, субјекти који новинске садржаје перципирају с тврдом равнодушношћ и с неповерењем.
Слабо дејство медијске речи повећава се до болних размера. Као да се ништа не узима за меродавно, здраво-за-готово, већ више као рекла-казала, као марифетлук, у најбољем случају као школска, а не бојева муниција. Постављена истина, илустрације и статистички подаци, упркос њиховој очевидности, примају се са резервом и сумњом. Одштампаном се прилази са ироничном суздржаношћу и релативистичким мерилима. Новински написи и прилози јесу, у свом финалном исходу, шарања по песку, истина која исцури као песак између прстију.
За неверицу је рећи да је публикована порука без адресе. Језичка јединица – као што смо томе сведоци − девалвира из часа у час, као лоша акција на берзи. Речи су као птица без крила која стоји у немоћи.
Данас новинске речи делују празно и отупело као роботи, као пусти гласови чији се смисао не разуме. Уредници, редакцијски колегијум, колумнисти и сарадници, свако се од њих може (власнику или оснивачу гласила) пожалити Ничеовим речима:
„Они ме не разумеју: ја немам уста за те уши“.
Нема коментара:
Постави коментар