Говоримо ли поштено и строго, политичар би морао бити човек карактеран и чистих руку, изабран не од „гласачког тела“, него, старински речено, од Бога потврђен, уз нешто патетике речено, човек око чије главе трепери златна аура наде и правде. Јер, посреди је човек који предводи народ.
Нажалост, сведоци смо чињенице да је политичар (назови) интелектуалац који се не понаша примерено своме имену и позвању. Пре свега, они који нас воде и руководе нису имуни на људске слабости, као што су неуздигнутост изнад интереса дана, податљивост, сервилност и друге бламаже. Ненаоружани врлином и савешћу, непреморени ерудицијом, њихов живот и дело не карактеришу јединство беседе и дела, мача и дела. Неочишћени изнутра („прво се очисти изнутра па се онда манифестуј“, Исидора Секулић), они су позери и каријеристи, без трунке бојазни да ће пасти и осрамити се. И, зацело, нема међу њима који ће рећи: „Признајем грешку и примам је на своју савест“. Или да може рећи: „Сачувао сам критичку слободу до које ми је превасходно стало и ником нисам климнуо главом ако то није заслужио – нека се неко јави!“
У очима човека из народа, оног што поштеним рукама зарађује хлеб, реч је посве о субјекту који је „убио своју савест“, индивидуа тамног морала, црњег од огорелог угарка. Непоштен, омражен, прикован за срамни зид, коме би име могло бити туга а презиме невоља, он у народу није достојан брига и сажаљења.
Реч политика је од најсамооколишнијих и најизобличенијих. При самом њеном помену у човековој свести затитра најнепоштовалачкије и најискомпромитованије човеково занимање. Од питања је која не успевамо ни да изговоримо, јер она већ са собом носи негативан одговор, који га онемогућава. Сама, дакле, помисао на њу изазива осећање нелагодности, не смем рећи неку хладноћу око срца, иако тако мислим.
У том смислу неприхватљива је речничка дефиниција политике као делатност управљања и руковођења државом. Близу је истини њено одређење као рационалне делатности која барата људским интересима, као могућност „добијања одређеног људском материјала“. Још одређеније: вођење општих послова за личну корист, то ће рећи, предузеће у којем се најлакше може успети и тећи иметак. То, значи, брука.
Кад се све сабере, политика је... (реч се подразумева). Налик, наиме, стрвини, попут жене која је дигла ноге за срамне нежности, политика је узрок наших невоља, наших промашених и изгубљених егзистенција, наших илузија и наших свеколиких невоља које (су) долаз(ил)е у јатима. Она је генератор опште пометње у којој се, као и у сваком хаосу, не зна ко је актер, а ко радњом обухваћен, граматички речено, ко је субјект а ко је објект у односу на радњу о којој је реч. Без икакве сумње, то што се назива политика учинило је наш свет бесмисленим и поквареним местом. Змијско јаје из које се излежу мржња међу народима окренутим слози и раду, место где су све друштвене болести заказале састанак (Ниче), она је изгризла људе и покрала им живот.
Погледају ли се, мајко света, страдања кроз историју (а страдања су њена продужена рука), она која су закономерно долазила и долазе, опомињемо се енглеске пословице о проневаљалом народу – народу кога је таквим учинило легализовано безакоње, оно што се назива политика – народу коме је потребно да дође нов учитељ вере у Бога.
Надајмо се, при свему, доћи ће време да, као некад у апостолска времена, чело буде напред, а реп позади. Предузеће, етикетирано речју политика, нестаће у будућности као дискретитована и превазиђена професија, онако као што су угашена занимања астролога, алхемича или оклопника.
Нема коментара:
Постави коментар