Политичар и политика

Говоримо ли поштено и строго, политичар би морао бити човек карактеран и чистих руку, изабран не од „гласачког тела“, него, старински речено, од Бога потврђен, уз нешто патетике речено,  човек око чије главе трепери златна аура наде и правде. Јер, посреди је човек који предводи народ.

Нажалост, сведоци смо чињенице да је политичар (назови) интелектуалац који се не понаша примерено своме имену и позвању. Пре свега, они који нас воде и руководе нису имуни на људске слабости, као што су неуздигнутост изнад интереса дана, податљивост, сервилност и друге бламаже. Ненаоружани врлином и савешћу, непреморени ерудицијом, њихов живот и дело не карактеришу јединство беседе и дела, мача и дела. Неочишћени изнутра („прво се очисти изнутра па се онда манифестуј“, Исидора Секулић), они су позери и каријеристи, без трунке бојазни да ће пасти и осрамити се. И, зацело, нема међу њима који ће рећи: „Признајем грешку и примам је на своју савест“. Или да може рећи: „Сачувао сам критичку слободу до које ми је превасходно стало и ником нисам климнуо главом ако то није заслужио – нека се неко јави!“

У очима човека из народа, оног што поштеним рукама зарађује хлеб, реч је посве о субјекту који је „убио своју савест“, индивидуа тамног морала, црњег од огорелог угарка. Непоштен, омражен, прикован за срамни зид, коме би име могло бити туга а презиме невоља, он у народу није достојан брига и сажаљења.

Реч политика је од најсамооколишнијих и најизобличенијих. При самом њеном помену у човековој свести затитра најнепоштовалачкије и најискомпромитованије човеково занимање. Од питања је која не успевамо ни да изговоримо, јер она већ са собом носи негативан одговор, који га онемогућава. Сама, дакле, помисао на њу изазива осећање нелагодности, не смем рећи неку хладноћу око срца, иако тако мислим.

У том смислу неприхватљива је речничка дефиниција политике као делатност управљања и руковођења државом. Близу је истини њено одређење као рационалне делатности која барата људским интересима, као могућност „добијања одређеног људском материјала“. Још одређеније: вођење општих послова за личну корист, то ће рећи, предузеће у којем се најлакше може успети и тећи иметак. То, значи, брука.

Кад се све сабере, политика је... (реч се подразумева). Налик, наиме, стрвини, попут жене која је дигла ноге за срамне нежности, политика је узрок наших невоља, наших промашених и изгубљених егзистенција, наших илузија и наших свеколиких невоља које (су) долаз(ил)е у јатима. Она је генератор опште пометње у којој се, као и у сваком хаосу, не зна ко је актер, а ко радњом обухваћен, граматички речено, ко је субјект а ко је објект у односу на радњу о којој је реч. Без икакве сумње, то што се назива политика учинило је наш свет бесмисленим и поквареним местом. Змијско јаје из које се излежу мржња међу народима окренутим слози и раду, место где су све друштвене болести заказале састанак (Ниче), она је изгризла људе и покрала им живот.

 Погледају ли се, мајко света, страдања кроз историју (а страдања су њена продужена рука), она која су закономерно долазила и долазе, опомињемо се енглеске пословице о проневаљалом народу – народу кога је таквим учинило легализовано безакоње, оно што се назива политика – народу коме је потребно да дође нов учитељ вере у Бога.

Надајмо се, при свему, доћи ће време да, као некад у апостолска времена, чело буде напред, а реп позади. Предузеће, етикетирано речју политика, нестаће у будућности као дискретитована и превазиђена професија, онако као што су угашена занимања астролога, алхемича или оклопника.

Есеј о лажи

Упркос чињеници да се при немилосрдним дневним светлом ништа не може сакрити, да у нашим погледима на свет и међусобном опхођењу прво и последње мерило треба да буде истина – истина се утаборава у аутизам, у квази истину и лаж. Подупрта реторичким принципима и квази доказима, поред истине се пролази као да је замотана ствар; расипа се и релативизује, не ретко, доводи у сумњу и на ивицу ништавила. Ма колико „оштрија од сечива“, истина је сведена на голо сироче које свако облачи по својој жељи.

 „Спремите се, долази време лажи“. Заиста, наступило је улагивање неистини, извртање чињеница, манипулација, све сама конструкција и позоришни гестови. Говорење без скинутих маски и неотворена срца кружи у нама невидљиво као крвоток у телу. Нечисте речи и нечисте мисли прате све што је еталонско, драгоцено и свето. Камелеонски говор, лаж која одасвуд веје, дотерали су смисао до дувара. И пад је био известан.

Не треба правдати и доказивати да се ова изразита људска слабост најјасније рефлектује у сфери професије која се назива искомпромитованом и озлоглашеном речју политика.

Политичари су сој људи који, изгледа, све и да би желели, не говоре по човечански, искрено, речима правим, здравим и снажним, како би истина била права, а људи здрави и јачи. Говорење човека који се бави политиком – особито оног на вишој истанци − исто је што и „ставити фирму истине на дућан лажи“. Политичар говори што је народном уму  милије, као да не постоји сутра, као да су једно речи а друго дела. Порочан и покварен у свом срцу ( порочност и поквареност то су праве речи) зарад интереса, мандата и каријере, он измишља, преврће и издаје опште ствари. Све нестина и лагарија, баш све. Облепљен лажима да изгледа као неки мешанац махноа и канаринца, наоружан свим силама реторике, чини се, све што изусти и свака појединост сејани су на ситу преваре и обмане. – Јер, „шта може хладна и гола истина против блиставих чари и лажи?“

Лаж  и фама су довели до нашег посрнућа и свеколике пауперизације. Сетимо се, на пример, изјава наших дојучерашњих политичара. Драгослав Марковић, 90-их година изјављује да ће „пољопривреда у наредном петогодишњем периоду имати приоритет у нашим планским документима“. Једна уста која имају два језика нуде инвестиције, просперитет, стандард, 1000 евра по глави становника, обећавају брда и долине. Вероломност и ујдурму показују, као неми сведоци, постављени, уз велики публицитет и рекламе, камени темељци и започети грађевински објекти.

Не верујући у души да је истина оно што говори одборник, посланик, начелник, државни секретар или министар − узмимо такорећи јучерашњи пример − председник општине  у улози домаћина ( да се не лажемо, и сам лажов од формата) изјављује пред камерама од речи до речи:

 „Ако г. министар одржи обећање, ако испоштује реч,  ми ћемо...“

 Слути, унапред, да може бити чиста подвала и „лудо радовање“.

У свету који зовемо Европа уважава се  реалност, гледа се у очи данашњици и сутрашњици, држи  до образа, ма како истина оштра и болна. − „Немам ништа да вам обећам, осим крви, суза и зноја“, рекао је енглески премијер своме народу на почетку рата. Амерички председник изговара речи далеко од сваког кокетовања и придобијања гласача: „Пођимо од тога шта можемо дати за своју домовину, а не шта можемо узети од своје домовине.“

Све сами трчилаже, тровачи и ђаци Јуде, Каина и Брута.

Држимо се латинске: „Веруј, али гледај коме“. Или руске пословице: „Не веруј рођеном брату, веруј свом ћоравом оку“.

Школски трубадури

Природнa су гостовања под сводовима школских здања стваралаца који осећају књижевни позив као високу уметничку и друштвену  функцију. То су, посве, песници чија поезија потиче од оног вечног извора који орошава читав наш живот. Са децом и младима се друже песници бољег гласа, међу њима уметници речи који се дижу на видику као школски писци у најбољем смислу речи. Песниково казивање стихова пред ђачком публиком се уписује  јарким словима у школски календар.

Међутим, као по неком правилу, школској младежи казивају своје стихове песници чија крила немају песнички замах, летачи подсечених крила чији стихови не остављају утисак очекивања ваљано обављеног посла. То су уметници који ђацима говоре механички, као мало зловољно, као деца од које родитељи траже да отпевају нешто пред гостима. Омладини се читају песме које нису за препоруку. Испеване као са пола срца, у које нису уметнути откуцаји песниковог срца, без страсти која пламти у живоме срцу, писане мастилом а не крвљу срца и соком нерава, стиховане творевине одају групацију аутора без способности да створе лепоту и поетски је кажу.

„Пробуђени песници“, од оних што гину од љубави за поезијом и који не стоје чврсто на земљи већ на врховима прстију – продукују мање-више полувредно песништво, умеће  нерастерећено језичких и метричких грешака. Удаљени од „естетике лепог“, понекад оно што нуде малој и младој публици је одблесак туђег, прекопирано.

Наметљивци и упорнији од сваког комарца који нас прогања, зуји и боцка, публикују песмарице које заслужују полусажаљив поглед. Епигонско клепетање, стихотворство и стихови за које се не зна због чега су написани, јесу дела аутора који би требало да се потписују малим почетним словима, могло би се рећи, уметника који се без много обзира смеју сматрати неозбиљним.

Школама најављују гостовање агилни писци иза којих не стоје имена и дела, писци недостојни ни ремена одрешити на обући дечјих класика као што су Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Љубивоје Ршумовић и Владимир Андрић. Одсуство стидљиве уздржаности, доследност и методичност у трци за књижевном популарношћу и славом – не заборавимо, за маркетингом и прављењем пара – компромитују песничко позвање, сеју неукус, снижавају и сиромаше лепоту речи.

Народи се, знамо, више памте по песницима, него по владарима. Али, српска књижевност је превише богата песницима и литерарним креацијама лажних визија.

Натурање и гурање из нижих редова у прве, једно  просташтво које се збива пред нашим очима, девалвирају узвишено песничко позвање. Једна су, речено језиком теорије књижевности,  груба песничка слика.

(НЕ)МОЋ РЕЧИ

Реч није само средство комуникације, као што је написала Исидора Секулић, „кеса тантуза за узајамно обрачунавање“, већ јако средство у друштвеном животу. Реч се мери опсегом људске употребљивости, њеном моћи да допринесе победи неправде и човековој даљновидљивости. Највећи дар људске природе, реч улива квасац вечнога живота у људску природу, и уноси светлост у тамни вилајет заједничког постојања. Биљни мелем за најљућу рану и мало Еванђеље, она је ту да пренесе реалност света који нас окружује.

Писана реч, ма колико сенка живе речи, ношена је једном општом људском пажњом и поштована као хлеб, као слобода. Не само у најстарија, апостолска времена, него и доцније,  она је деловала многогласно и имала снагу да, такорећи, узме читаоца за руку и води га. Могло се десити да реч са радија или у новинама подигне слушаоца или читаоца. Реч је читаоце одједном, као наелектрисане, претварала у људи од акције, готових да одмах − пошто чују или прочитају − пођу да то остваре.

Данас је, међутим, медијска реч изгубила на свом значају. Имајући у виду слаб одјек новинске речи, ефемерност па и узалудност, човек зажали због узалуд оборених шума, за потрошено мастило и штампарску боју.

Бацимо поглед за оно што се назива новинарски, папирнати медиј. Информишући читаоце из дана у дан, показујући дешавања без предубеђења и оклевања, на све четири стране света, новине су незаменљиво средство експедиције у области истине. Обузетост животном струјом свога времена, будно посматрање живота, горљива жела да се пренесе истина у свој њеној белоданости, гигантска је мисија штампаних медија у служби човека.

Имајући у виду уплив који би новински текст могао произвести, српски читаоци су, по фразеологији оног времена, Неверне Томе. Са пољуљаним поверењем у снагу људског разума, варани и обмањивани, захваћени духовном инерцијом, конзументи штампе су обични „извођачи радова у читању“, субјекти који новинске садржаје перципирају с тврдом равнодушношћ и с неповерењем.

Слабо дејство медијске речи повећава се до болних размера. Као да се ништа не узима за меродавно, здраво-за-готово, већ више као рекла-казала, као марифетлук, у најбољем случају као школска, а не бојева муниција. Постављена истина, илустрације и статистички подаци, упркос њиховој очевидности, примају се са резервом и сумњом. Одштампаном се прилази са ироничном суздржаношћу и релативистичким мерилима. Новински написи и прилози јесу, у свом финалном исходу, шарања по песку, истина која исцури као песак између прстију.

За неверицу је рећи да је публикована порука без адресе. Језичка јединица – као што смо томе сведоци − девалвира из часа у час, као лоша акција на берзи. Речи су као птица без крила која стоји у немоћи.

Данас новинске речи делују празно и отупело као роботи, као пусти гласови чији се смисао не разуме. Уредници, редакцијски колегијум, колумнисти и сарадници, свако се од њих може (власнику  или оснивачу гласила) пожалити Ничеовим речима:

 „Они ме не разумеју: ја немам уста за те уши“.

Против заборава као предворја смрти

У циљу неговања памћења, поштовани уредниче, објавите да ми је лакнуло зато што је ових дана отишао из политике и из мог видокруга хрватски државник који је, својевремено, као председник Југославије изговорио:

“Југославије више нема. Извршио сам своју људску и грађанску дужност.“

Ово тражим, стога, што историја од Херодота до наших дана не бележи трагичне речи владара или председника који је желео пропаст својој земљи.

Изговорене речи су најсрамнији жиг којим се може ожигосати живот и дело. Стидно ли изушћене речи, које су ушле у трагичну дијалектику наше историје стоје, ван сваке сумње, у равни са речима оног француског краља: “Држава – то сам ја” или са речима и делом норвешког мајора В. Квизлинга. У сваком случају, председник који је желео пропаст и смрт своме народу овом изјавом се нашао у друштву највећих издајника, као што су Јуда, Каин и Брут.

Ако има науке и струке, надајмо се да ће уклети и проклети аутор ових речи ући у енциклопедије на свим језицима света.