недеља, 14. март 2010.

Школски трубадури

Природнa су гостовања под сводовима школских здања стваралаца који осећају књижевни позив као високу уметничку и друштвену  функцију. То су, посве, песници чија поезија потиче од оног вечног извора који орошава читав наш живот. Са децом и младима се друже песници бољег гласа, међу њима уметници речи који се дижу на видику као школски писци у најбољем смислу речи. Песниково казивање стихова пред ђачком публиком се уписује  јарким словима у школски календар.

Међутим, као по неком правилу, школској младежи казивају своје стихове песници чија крила немају песнички замах, летачи подсечених крила чији стихови не остављају утисак очекивања ваљано обављеног посла. То су уметници који ђацима говоре механички, као мало зловољно, као деца од које родитељи траже да отпевају нешто пред гостима. Омладини се читају песме које нису за препоруку. Испеване као са пола срца, у које нису уметнути откуцаји песниковог срца, без страсти која пламти у живоме срцу, писане мастилом а не крвљу срца и соком нерава, стиховане творевине одају групацију аутора без способности да створе лепоту и поетски је кажу.

„Пробуђени песници“, од оних што гину од љубави за поезијом и који не стоје чврсто на земљи већ на врховима прстију – продукују мање-више полувредно песништво, умеће  нерастерећено језичких и метричких грешака. Удаљени од „естетике лепог“, понекад оно што нуде малој и младој публици је одблесак туђег, прекопирано.

Наметљивци и упорнији од сваког комарца који нас прогања, зуји и боцка, публикују песмарице које заслужују полусажаљив поглед. Епигонско клепетање, стихотворство и стихови за које се не зна због чега су написани, јесу дела аутора који би требало да се потписују малим почетним словима, могло би се рећи, уметника који се без много обзира смеју сматрати неозбиљним.

Школама најављују гостовање агилни писци иза којих не стоје имена и дела, писци недостојни ни ремена одрешити на обући дечјих класика као што су Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Љубивоје Ршумовић и Владимир Андрић. Одсуство стидљиве уздржаности, доследност и методичност у трци за књижевном популарношћу и славом – не заборавимо, за маркетингом и прављењем пара – компромитују песничко позвање, сеју неукус, снижавају и сиромаше лепоту речи.

Народи се, знамо, више памте по песницима, него по владарима. Али, српска књижевност је превише богата песницима и литерарним креацијама лажних визија.

Натурање и гурање из нижих редова у прве, једно  просташтво које се збива пред нашим очима, девалвирају узвишено песничко позвање. Једна су, речено језиком теорије књижевности,  груба песничка слика.

Нема коментара:

Постави коментар